Back to site
Since 2004, our University project has become the Internet's most widespread web hosting directory. Here we like to talk a lot about web servers, web development, networking and security services. It is, after all, our expertise. To make things better we've launched this science section with the free access to educational resources and important scientific material translated to different languages.

Merenje inovacija u ubrzanom svetu: Pregled “Mogućeg opadajućeg trenda svetske inovacije”, Džonatana Hjubnera, Tehnološka prognoza i socijalna promena, 72(8):988-995, © 2005, Džon Smart





Apstrakt

U broju TF&SC iz 2005, Džonatan Hjubner izlaže da su stope globalnih inovacija, za koje je procenjeno da su od značaja za ljude, opadale poslednjih decenija, i to od 1914. što je analiza SAD patenata, što se čini kontradiktornim u poređenju sa nezavisnim podacima; i od 1873. prema subjektivnoj analizi “važnih inovacija”, što može biti bolja mera. Ne slažem se sa autorovom analizom s obzirom na tehnološku inovaciju kako je možemo generalno definisati, a koja je rapidna, nezavisna i dešava se češće ispod nivoa ljudske percepcije kako odmiče vreme, dok broj tehnoloških kapaciteta koji se mogu objektivno izmeriti (Murov zakon itd.) nastavlja da raste u eksponencijalnim ili supereksponencijalnim stopama. Čini se verodostojnim da postoji zasićenje (ili što je manje verovatno pad) u ljudima značajnim stopama ljudski iniciranih inovacija, što je suprotnost značajnim i iniciranim inovacijama od strane tehnologija, i stoga u nekim subjektivnim ili očiglednim stopama inovacije, odnosno preciznije, tehnološkom napretku koji je lako uočljiv i koga ljudi mogu lako klasifikovati. Dva druga faktora koja mogu doprineti Hjubnerovom zapažanju pada inovacije u ljudskom domenu su očigledno zasićenje osnovnih ljudskih potreba pomoću sve bolje tehnologije, i apstraktna, inkrementalna priroda višeg reda inovacije u današnjem sve više virtuelnom i digitalnom okruženju koje premašuje ljudska bića. Ako su opšteprimenjivi, nalazi ovog članka imaju važne implikacije za bolje merenje inovacija u svetu stalnih promena. U kontekstu drugih članaka o zasićenju inovacijama, od kojih su neki spomenuti ovde, Hjubnerova studija može ukazati na našu potrebu da naučimo kako da vidimo i merimo značajnost inovacija ne samo sa ljudske, već i iz tehnološke tačke gledišta u dolazećim godinama.

Prikaz

Ovo je jedan fascinantan članak. Iako neki možda mogu pokušavati da ga obezvrede ukazujući na analitičke i metodološke mane, ovo je koristan početni napor ka razumevanju uzajamnog dejstva tehnološke inovacije i ljudske psihologije, koji takođe i predlaže neke buduće razvoje u inovacionim studijama.



Džonatan Hjubner, nezavisni student, predlaže pokazivanje da je stopa ljuske inovacije stalno opadala od industrijske revolucije i da stremi “ekonomskom limitu” veoma malih inovacija koje nisu bitno nove, a koju ćemo dostići 2038. On ove navode potkrepljuje koristeći dve metode: podatke o patentima u SAD i podatke o “bitnim inovacijama” koje je subjektivno ocenio jedan izvor.



Hajde da najpre pogledamo ove podatke o patentima, za koje mislim da su manje validni, a onda ćemo da pređemo na drugu metodu njegovog argumenta, koji je verovatno interesantniji. Hjubner je obezbedio podatke o patentima u SAD koji pokazuju da kad se raspodele po opštoj populaciji u SAD, postoji patentni vrhunac 1914, i značajni pad u rasponu od 1914. do 1985. i to do čak 50% od vrednosi iz 1914, zatim skorašnji porast 1985-1999. do 75% vrednosti iz 1914. godine. On ukazuje na to da je ovo distribucija u obliku zvona, a da je povećanje 1985-1999. samo privremen anomalija i da je “stopa inovacije” po glavi stanovnika u SAD opadala od 1914. Hjubertova distribucija je u pravu, što je preštampano sa dozvolom od Elsevier/TF&SC.

Gledajući skorašnje podatke, došao sam do generalnih izvora ((1) Podaci o patentima PTO iz SAD, ali korišćenjem drugačijih zvaničnih SAD PTO tabela sa sajta, i (2) podaci za populaciju SAD Cenzusa), i našao sam da su danas patenti po glavi stanovnika došli do 95% vrednosti iz 1914. godine (vidi (3) za moje proračune). Ne znam zašto Hjubnerovi grafici o broju patenata nisu imali skorašnje podatke od proseka za period 1990-1999. kao najskorije. Sa moje tačke gledišta, ako su podaci iz 2003 bili uključeni oni bi pobili njegov argument da su patenti u SAD po glavi stanovnika u obliku zvonaste distribucije i da se taj trend opadanja nastavlja.

Hjubner pretpostavlja da se patenti mogu smatrati “osnovnom jedinicom tehnologije”, ali ja mislim da su oni pre mera vrste tehnološke inovacije za koju ljudi smatraju da je najbolja odbrana u određenom socio-ekonomskom i pravnom kontekstu, a što je grubo uopštavanje onog što tehnologija zapravo jeste. Naš sud o važnosti je mera socijalnih običaja koliko i originalnosti i vrednosti. SAD ne dozvoljavaju veliki broj patenata osnovnih procesa, na primer, dok je situacija u Japanu drugačija, što stvara drugačiju klimu za patente u ovim zemljama. Demografija patenata u SAD se takođe drastično promenila. 1901. godine četiri od pet patenata iz SAD je bilo od pojedinaca, dok su 1999. više od 4 od 5 patenata bilo od korporacija. Danas, učestalost patenata može biti više funkcija njihovog percipiranja vrednosti parnice sa korporacijama u SAD, što zavisi od industrije i sudskog konteksta, pre nego od percipirane poslovne dobiti u odnosu na nezavisne pronalazače, kao što se to desilo u doba velikih nezavisnih pronalazaka u XIX i ranom XX veku. Nedavno smo, na primer, videli pomamu za korporacijski pokrenute patente i SAD koji se pre mogu pripisati manama u zakonu o intelektualnoj svojini nego bilo kakvim burama u inovaciji. Da sumiramo, patenti su izgleda loša i sporadična mera povećanja tehnološkog napretka, a ovo je bitno shvatiti.



Kao svoju drugu grupu podataka, Hjuber navodi subjektivne podatke o “važnim pronalascima” uz istraživanja Brajana Banča i Aleksandra Helemansa (4), Istorija nauke i tehnologije , 2004, uključujući 7, 198 subijetivna “važna pronalaska” koja oni navode da su od kraja “Mračnog doba” 1453. n.e. do danas. Kada se to raspodeli u opštoj populaciji, podaci fituju u modifikovanu Gausovu (zvonastu) krivu sa vrhuncom pronalazaka oko 1873. u ranoj industrijskoj revoluciji, a oko 66% pada u “značajnim” događajima/godinama/1.000.000.000 ljudi. Preštampano uz dozvolu od Elsevier/TF&SC.



Znamo da postoji nešto čudno u vezi sa merama inovacije koja ne pokatuzuje štrčanje za sve napretke koji su se dogodoli za vreme, na primer, Drugog svetskog rata, u periodu od 1940. do 1945. Setite se svih napredaka napravljenih u polju kompjutera, avijacija, ratovanja, organizacionih metoda, inženjerstva velikih objekata i manufakturnih projekata, novih političkih struktura i u svim drugim poljima za vreme ovog perioda, pa ipak Hjubnerova kriva, napravljena na osnovu Bančovih i Helemanovih podataka, pokazuje silazni trend u globalnoj inovaciji po glavi stanovnika za vreme ovog perioda. Dakle imamo problem definisanja metodologije.

Znamo da Banč i Helman ne računaju nezavisno sposobnost da se napravi i isporuči više stvari po prihvatljivoj ceni (npr. difuzija inovacije), koja uvek uključuje dodatne i odvojene inovacije iza onih koje kulminiraju u prvom prototipu. Drugim rečima, oni mogu izveštavati o nekom podskupu inovacija (percepcija masovne korisni) pre nego o inovacijama uopšte. Da li oni stvaraju predrasude o inovacijama kojih je sve više za vreme ere u kojoj 55 miliona ljudskih bića umire od posledica njihovog korišćenja?

Kada pogledamo Hjubnerovu obradu Bančovih i Helemanovih podataka, videćemo da normalizacija stope inovacije na opštu populaciju takođe ime problema. Možda bismo očekivali da globalna stopa percipirane inovacije bude preplavljujuća barem za kratko i to od strane eksplozije populacije trećeg sveta. Hjubner raspravlja o tome da je rast BDP-a, univerziteta i studenata, a moguće i troškova obrazovanja premašio rast generalne populacije kroz proučavani period. Dakle da se on normalizovao do edukativno specifičnih mera, na primer, pad inovacija o kojem Hjubner priča bi b io gori. Drugim rečima, svetski ekonomski i edukativno-tehnološki napredak infrastrukture već premašuju rast ljudske populacije, iako očigledan obrazac već postoji. Ovo čini njegov argument posebno zanimljivim. Ako zarad argumenta pretpostavimo da su Bančova i Helemanova zapažanja replikabilna, bez obzira šta klasifikuju, šta je onda to što Hjubner pokušava da razjasni?



Kao jedno od mogućih objašnjenja, moramo uzeti u obzir mogućnosti da je inovacija koju su inicirali ljudi, kao i potrošnja energije i rast populacije, proces koji prirodno dolazi do zasićenja sa porastom nivoa globalnog prihoda i tehnološke inteligencije. Šelov Internacionalni izveštaj iz 2001 “Energy Needs, Choices, and Possibilities: Scenarios to 2050” (Potreba za energijom, izbori i mogućnosti: Scenariji do 2050) daje pregled podataka MMF-a i British Petroleuma koji ističu to da u ekonomiji svake zemlje u kojoj je BDP po glavi stanovnika veći od 15.000$ po godini (npr. SAD, Evropa, Japan, Australija), porast u potrošnji energije po glavi stanovnika, nakon što rapidno raste u nivou manjeg prihoda, počinje dramatično da opada a potom ekefto staje. Sledeći su razlozi za ovu zasićenost: sve više intenzivnih servisa, intenzivne informacije, i “virtuelna” priroda razvijenih ekonomija, strogo određene osnovne potrebe (prevoz, domaćinstvo itd) ljudskih bića, povećana održivost politike bogatih nacija, i možda najvažniji, neverovatno brz napredak efikasnosti energije zamenjivih mašina (za razliku o nezamenjivosti tela ljudi). Kada je BDP po glavi stanovnika 25.000$ po godini, rast energije po glavi stanovnika postaje tako spor da je efektivno zasićen. Evropljani vole da kažu da su Amerikanci manje zainteresovani za štednju energije nego što su to oni, ali Šelov izveštaj (pogledajte grafik na strani 7) jasno pokazuje da su SAD takođe zasićene u potrošnji energije. Jedina razlika je ta što se naša kultura zasiti na 350 gigadžula po glavi stanovnika, dok se evropska kultura zasiti na 150. Ova duplo veća razlika izgleda potpuno beznačajno u poređenju sa rastućim kapacitetima naše tehnološke infrastrukture.

Populacija prati slično zasićenje sa globalnom ekonomijom i tehnološkim napretkom. Odveć je poznato da je ukupna veličina populacije, ne računajući imigracije, u opadanju u svakoj zemlji prvog sveta bez obzira na kulturu. Dalje, drugi izvod rasta svetske populacije pokazuje da je on negativan i to od 1970. (ovo je tačka promene u S-krivoj opšte populacije), a od 1990. i u Indiji i Africi. Postoji nekoliko pretpostavki koje su nezavisne jedne od drugih a koje predviđaju da će ukupna svetska populacija dostići svoj maksimum oko 2050, što će biti praćeno ubrzanim padom odmah potom, što će biti vreme kada će rastuće nacije ispoljiti efekat “tehnološke kontracepcije” koji i danas možemo videti u zemljama prvog sveta gde je stopa nataliteta stanovništva koje ne čine imigranti (1.3, 1.5, 1.7 itd za svaka dva odrasla čoveka) uvek konstantno niža od nivoa zamene. Izgleda da uvek postoji tačka u evolutivnom razvoju svake nacije gde se ljudsko interesovanje za reprodukciju kosi sa rapidno povećavajućim socijalnim, ekonomskim i tehnološkim izborima ličnog i dečijeg napretka.

Dalje, uzevši u obzir rapidnu stopu globalizacije danas, čini se verodostojnim da će ceo svet dostići niži nivo trenutnog nivoa tehnološkog razvoja zemalja prvog sveta i to za vreme ovog veka. Zemlje u razvoju sve više “preskaču” tehnologiju u procesiranju informacija, komunikaciji, energiji, transportaciji, agrikulturi, zdravstvu itd. što im omogućava stvaranje BDP i tehnoloških napredaka pomoću vremenskih frakcija i resursa koji su bili potrebni i njihovim prethodnicima iz zemalja prvog sveta. Ko je mogao da zna da će, na primer, Čile već imati 428 mobilnih telefona na 1.000 stanovnika, dok u SAD 488 stanovnika od 1.000 poseduje ovaj uređaj? (6)

Takav trend mi se čini očiglednim, iako možda drugima nije, a to je da tehnološki napredak sve više zadovoljava trenutne ljudske potrebe, pa ljudi postaju sve više okupirani tehnološkim napredkom i okreću se više ličnom napretku, jedinstvenim doživljajima i drugim aktivnostima, koje, iako su jednako kreativne na individualnom nivou, manje su očigledni primeri inovacije u tehnološkom smislu.

Sociolog Ronald Inglehart (7) (Tiha revolucija , 1977; Kulturna smena u naprednom industrijskom društvu , 1989; Modernizacija i postmodernizacija , 1997) je opsežno dokumentovao ovu predvidljivu smenu vrednosi u industrijalizovanim zemljama. Kako ja tumačim Inglehartov rad, kao dodatak tolerantnijim ideologijama i drugim predvidljivim razvojima, što više industrijalizacije iskusimo, postajemo spremniji da uzmemo dugo očekivan predah od generacija koje u naporno radile uključujući i tradicionalniji rad na inovacijama, i postajemo spremniji da pustimo mašine da preuzmu posao zadovoljavanja najfinijih ljudskih potreba.

Dugogodišnji progresivni napredak i razlike u korišćenju slobodnog vremena u razvijenim društvima su već bili predvideli Herman Kan (8) (sa Antoni Vinerom, Godina 2000, 1967), a u skorije vreme i Virdžinija Postrel (9) u Supstanci stila , 2003. Na sreću, novija istraživanja kao što su BLS America Time-Use Survey (BLS istraživanje o korišćenju vremena u SAD) će pažljivo pratiti trendove u načinu na koji provodimo slobodno vreme što je do danas slabo istražena tema i na nacionalnom i na globalnom nivou. ATUS je 2003 (10) našao da “u proseku” osobe u SAD stare 15 godina i više spavaju 8.6 sati, provode 5.1 sat na slobodne aktivnosti i sport, rade 3.7 sati, provode 1.8 sati radeći kućne poslove, a ostalih 4.8 sati su razdeljene na ostale aktivnosti, uključujući ishranu, odlazak u školu i šoping. Ne bih očekivao da skorašnje promene u globalizaciji značajno utiču na ove podatke, a takve promene uvek disproporcionalno pogađaju razvijajući svet.

Jedna mera ukupne globalne inovacije, kako one koju su inicirali ljudi, tako i one koje su inicirale mašine, može biti broj izbora koji su dostupni bogatim članovima društva, kao i vreme i vrednost dolara u trenutku izbora. Jedan od zastupnika ovog može biti slobodno vreme koje bogati ljudi kolektivno iskuse, ili možda ukupan broj sati u dani podeljen sa prosečnim brojem sati rada prema slobodnoj proceni. Prema ovoj meri mi živimo u vreme ogromnih inovacija u okruženju. Ali kao što bi i moja tvrdnja pokazala, značajno manji broj napredaka može biti inicirano od strane ljudi ako “radimo” samo 3.7 sati u danu što je prosek svih odraslih ljudi (što uključuje i penzionere).

S druge strane, imamo sve više i više pametnih ljudi na planeti, koji žive sve duže, pa tako možemo očekivati i više ljudskih inovacije nego pre. U isto vreme, čini se verodostojnim činjenica da ljudski generisana inovacija po glavi stanovnika opada poslednjih generacija, dok se tehnološki generisana inovacija rapidno povećava. Drugim rečima, dok je razumno da očekujemo da inovacije od strane ljudi idu napred i da ukupna inovacija po glavi stanovnika raste, moguće je da postoji sve više ljudski iniciranih inovacija poslednjih generacija ako merimo ukupan rad koji izvode sve pametnije i sve veštije mašine.Ako je tačno da su mnoge klase tehnološke inovacije sve teže za primetiti od ljudskih inovacije, ovo može biti glavni pokretač pada o kome Hjubner priča.

Očekivao bih da na duže staze ovo bude sporna tačka ako i ljudi takođe postaju sve više blisko integrisani sa mašinama, kao što nekoliko studenata tehnike (npr. Rej Kurcvel, tj. ja) predlaže. U nekom trenutku je moguće da tehnologija postane ekstenzija čovečanstva koja se ne može razlikovati. Ali je moguće da ćemo videti sve manje ljudski iniciranih inovacija po glavi stanovnika u nekoliko generacija koje slede, a možda je to trend koji je Hjubner pokušao da okarakteriše. U isto vreme, dok se razlike u načinu provođenja slobodnog vremena povećavaju (ne “suvereni individualizam”, već slabija forma okrenuta ka potrošnji), vrsta inovacije koju ljudi mogu inicirati se takođe može menjati u inovaciju višeg reda ili apstraktnu inovaciju (npr. više psihološka, zdravstvena ili stilistička inovacija), koju je možda teže primetiti. Ovo stvara dodatan problem merenja.

Još jedna kritika Hjubnerovog članka leži u činjenici da su inovacije koje su Banč i Heleman odlučili da uključe u svoje istraživanje odabrane čisto subjektivnim kriterijumom. Možda je to zbog toga što su njihovi podaci zavisili od izvora istraživanja, procedura, pretpostavki i sklonosti više nego od nečeg drugog. Nadalje, mnogi sistemi koje su naučnici stavili alternativi kanoničkih setova inovacije (Rej Kurcvel koristi kompilaciju 14 mislilaca i referentnih radova) i pokazali jasan trend porasta, ne opadanja. Pa ipak, u nekoliko različitih subjektivnih pretpostavki sugeriše se da inovacija opada, iako se oni jasno razlikuju u specifičnosti analize, postoji nešto što je potrebno bolje razumeti. Pored toga, Hjubnerov argument nije jedini, što čini ovu pretpostavku vrednom pažnje.

U jednom primeru, Ted Modis, (11) u “Prognoza rasta kompleksnosti i promene” u istom časopisu, Tehnološka prognoza i socijalna promena, V69, No 4, 2002, koristeći različiti set subjektivno odabranih podataka, takođe tvrdi da su važne inovacije dostigle svoj vrhunac u ljudskoj civilizaciji i da trenutno opadaju. Vrhunac inovacije se, prema Modisovom mišljenju, desio 1990, što čini njegov predloženi pad manje verodostojnim kako se sistem menja, nego prema skorašnjim fluktuacijama, ali bi i pored toga trebalo gledati izvan analitičkih pojedinosti da bismo se zapitali da li postoji nešto što je uticalo na to da Modis vidi zasićenje koje zahteva bolje razumevanje. U drugom primeru, sistemski teoretičari Tesaleno Devezas i Džordž Modelski (12) u Tehnološkoj prognozi i socijalnoj promeni, V70, No9, 2003, raspravljaju o tome da se promena u svetskom sistemu usporava već 1.000 godina, sa vrhuncem 1000. godine n.e. Njihov model predlaže da je ljudski socijalni razvoj u fazi usporavanja i da je 80% završen, a da su samim tim glavne odlike ljudske socijalne organizacije na mestu. Frensis Fukujama (13) navodi sličnu stvar sa osvrtom na liberalni demokratski kapitalizam kao stabilni razvojni atraktor u knjizi “Istorija i poslednji čovek” , 1993, dok se Džon Horgan (14) takođe dotiče ovih ideja u svojoj zanimljivoj knjizi “Kraj nauke: suočavanje sa granicama (ljudskog) znanja u sumraku naučne ere”, 1997.

Takvi argumenti se čine verodostojnim kada uzmemo u obzir ograničene kapacitete ljudskih bioloških sistema koji su u vezi sa razvojem tehnoloških sistema kojih je sve više oko nas. Pisao sam ukratko o Dvezas-Modelski radu i to u prethodnom broju (15) ASF biltena Accelerating Times. Oba sistemska teoretičara, i Kenet Boulding, kao i internet arhivista Bruster Kal su pokazali isto. Oni su nezavisno jedan od drugog predložili da je era s kraja XIX veka, sa izumima kao što je mašina sa unutrašnjim sagorevanjem i komercijalizacija električne energije, era Edisona i Tesle bila daleko inovatinija era nego ona u kojoj danas živimo, a bila je i vreme značajno većih uticaja tehnološkog razvoja na socijalnu sredinu.

Mislim da postoje važna psihološka, perceptualna i razvojna dinamika uključena u procene zasićenja inovacijama. Nalik na nezadrživu anomaliju u orbitalnoj precesiji planete Merkur koja je potpomogla razvoju Ajnštajnovog razumevanja prostora i vremena, ovi anomalni modeli promeni, ukoliko opstanu, mogu nam pomoći da razvijemo novu paradigmu za razumevanje tehnološke promene. U ovom procesu, možemo naučiti kako da napravimo bolje mere inovacija, tako da možemo da posmatramo i predvidimo stvarni porast promena koje se dešavaju oko nas.

Podstaknut današnjim grubim rastom mera kapaciteta eksponencijalne tehnologije kao što je Murov zakon (procesiranje), Gilderov zakon (propusni opseg), Purov zakon (gustina mrežnih čvorova), Kuperov zakon (bežični propusni opseg), Kurcveilov zakon ((16) cena performansi računanja preko 120 godina) i mnogi drugi, smatram da su se tehnološki kapacitet i tehnološka inovacija povećavale od nastanka ljudske civilizacije a njihov rast ostaje eksponencijalan ili blago supereksponencijalan. Dalje, postoje knjige, kao što je Zmajevi Edena , Karla Sagana, 1997, Evoluciona putanja Ričarda Korena, 1998. (18) i mešudisciplinarna knjiga (19) Laurena Notala (astrofizičara), Žana Šalina (paleontologa) i Pjera Grua (ekonomiste), Drveće evolucije , 2000, pokazuju obrazac razvoja kontinuiranog napretka prema kosmičkim, biološkim i tehnološkim merama. Pa ipak, postoji perspektiva zasićenosti Hjubnera i saradnika koja je u sukobu sa ovim brojnijim modelima koji naglašavaju napredak. Mislim da ćemo njihovim suočavanjem naučiti nešto.

Kao još jedno potencijalno objašnjenje perspektive Hjubnera i saradnika, može se smatrati činjenica da se moderni primeri inovacije dešavaju neprimetno, ispod nivoa lakog percipiranja. Ovaj argument sam načinio prethodno na mom AccelerationWatch web sajtu (20) uz obraćanje pažnje na “Mračno doba” nakon pada Rimskog carstva. Dok su se mnogi lako uočljivi oblici inovacije usporili u tim političko represivnim vremenima (veličine gradova su se smanjile, veliki projekti su zapušteni itd), naučnici kao što je En-R-J Turgot, (21) u Odrazi na formaciju i distribuciju bogatstva, 1766, je pokazala “neizbežan” marš tehnološkog napretka koji se desio čak i za vreme ovog perioda, ali više na lokalnom nivou i manjim skalama prigodnim smanjenju socijalnih struktura na Zapadu (ne i na Istoku) u tom vremenu.



Dok ljudska socijalna inovacija prati političke i generacijske cikluse napretka i ponovnog grupisanja, tehnološka inovacija može biti suptilnija u svom eksponencijalnom rastu što se više približavamo modernom dobu. Možda je ovo zbog toga što se od industrijske revolucije inovacija odvija uglavnom od mašina a ne od strane ljudi. Mislim da se sve više odvija ispod nivoa percepcije ljudi koji su katalizatori, a ne kontroleri, napeg sve više autonomnog sistema tehnološkog sveta.

Zapitajte se, koliko je inovacija potrebno da bi se napravio hibridno auto na gas i na struju kao što je Toyota Prius na primer? Ovo je samo jedan od sistema koji izgledaju jednako spolja kao i njihovi prethodnici, ali su zanačajno složeniji od njih. Koliko Prius inovacija je bilo rezultat računanja koja obavljaju tehnološki sistemi (CAD-CAM programi, infrastruktura, lanac snabdevanja itd) a koliko njih se može dovesti u vezu sa proračunima pojedinačnih osoba)? Koliko je proračuna danas postalo inkrementalno i apstraktno da ih više i ne primećujemo kao inovacije?

Svojom zaslugom, Hjubner spekuliše da je opadanje inovacije koje on primećuje rezultat “granica ljudskog mozga”. Nisam siguran da li bi se on složio i sa tim da naš mozak ne samo da ne može da se uključi u zaista različite klase inovacije, nego ne može ni da percipira inovacije koje se odvijaju oko nas a koje pokreće tehnologija. Mislim da ovo stvara priliku da stvorimo bitno drugačiji model naše rastuće budućnosti.

Još jedno moguće i interesantno objašnjenje je sledeće; određeni tipovi inovativnog zasićenja se sad mogu činiti čestim zbog povećane tehnološke proizvodnje koja počinje da se ukršta sa efektivno određenim brojem ljudskih potreba. Ljudi imaju vrlo ograničen niz fizioloških potreba, a čak i kad uzmemo u obzir psihološke želje i potrebe naš biokompjuterski sitem radi na skalama koje su mnogo sporije nego naši tehnološki sledbenici. Da biste uvideli analogiju, predlažem da pomislite na celokupnu ljudsku rasu na zemlji kao veliku zbirku biljaka, koje se polagano šire po površini planete, a onda pomislite na rastuće kompjuterske infrastrukture kao na ljude, koji su sposobni da uče, misle i da se tako brzo kreću (koristeći struju umesto hemijske difuzije kao svoj računarski proces ograničavanja stope) da su ljudski kognitivni sistemi efikasno ukorenjeni u prostoru i vremenu kao biljke. Koliko fizioloških potreba ima biljka u poređenju sa čovekom? Koliko brzo čovek može da zadovolji potrebe biljke, dok god je ona biljka?



Kao poslednje predloženo objašnjenje nalaza članka navodi se sledeće: možemo posmatrati razvoj sveta i penjati se sve više na Maslovljevoj hijerarhiji relativno ograničenih potreba, oni koji imaju obezbeđen dom i prevoz itd, teže inovacijama na najapstraktnijem, virtuelnom nivou koga je teško kvantifikovati, a to su socijalna interakcija, status, zabava i samopoštovanje. Sve ovo može biti direktan rezultat individualnih razlika u načinu provođenja slobodnog vremena o čemu je ranije bilo reči. Da li bi Bančova i Helemanova mera inovacija merila psihološki profil internet sajtova za upoznavanje kao što je eHarmony (22) kao “bitnu” inovaciju na svojoj listi? Ili nove, modove inovacije omogućene mrežom kao što je open source pomeranje softvera (23) ili grafičkei i socioekonomske konstrukte koji sad nastaju u postojećim virtuelnim svetovima kao što su Second Life (24)? Ako se takve vanredne situacije ne računaju imaćemo poteškoća da sagledamo rastuće inovacije koje se ešavaju u našem okruženju koje ide napred, zato što su one višeg reda, virtuelne i apstraktne.

Ukratko, postoji broj prilika u kojima možemo da unapredimo mere inovacije u narednim godinama, da reflektujemo moguća zasićenja u ljudski iniciranim nasuprot tehnološki iniciranim inovacijama, u ljudskoj svesti o inovacijama u ljudskim fiziološkim i psihološkim potrebama, kao i u rastućoj, apstraktnoj, inkrementalnoj prirodi inovacije višeg reda u današnjem sve više virtuelnom i digitalnom okruženju koje nadmašuje ljude.

Da li ste istraživač koji bi želeo da sarađuje s nama da bi se prijavio za stipendiju za studije na ove teme? Da li biste želeli da pričate o ovoj ili nekoj sličnoj temi na našoj narednoj konferenciji? Pošaljite nam email (mail(at)accelerating.org) i mi ćemo razmisliti o tome na koji način možemo sarađivati kako bismo doveli ovaj dijalog na viši stupanj koji podrazumeva ove fascinantne probleme koji su u vezi sa budućnošću.

Priznanja

Zahvaljujem se Robertu Adleru, Džefu Olbrajtu, Patriši Bejkon, Iveti Bridžis, Troju Gardneru, Normanu Gilmoru, Aleksu Džejkobsonu, Reju Kurcvejlu, Holu Linstonu i Vernor Vindž na korisnim povratnim informacijama.

O autoru

Džon Smart je teoretičar razvojnih sistema koji izučava rastuće promene, kompjutacionu anatomiju, evolucioni razvoj i hipotezu tehnološkog singulariteta (mogućnost da tehnološka inteligencija nadmaši ljudsku). On je predsednik Acceleration Studies Foundation (http://accelerating.org) , 501c3 neprofitne organizacije koja se bavi istraživanjima, edukacije i selektivnim zastupanjem zajednica i tehnologije ubrzanih promena. Njegov web sajt je Acceleration Watch (http://accelerationwatch.com) , e-mail: johnsmart(at)accelerating.org



Published (Last edited): 20-07-2012 , source: http://accelerating.org/articles/huebnerinnovation.html